cuja se na prašnjavoj cesti,

kola, pošjolana laton, klopotaju

u ritmu…

fenjer visi na štapu i bljeska

u predvečerje



Kočijaš, umorniji od konja,

šta strpljivo tegli

cili dan istu rutu,

za šaku zobi i toplu rič,

biži pogledon u daljinu



Ne vidi ni dicu šta trče za karon,

ni suton koji pada,

lete mu misli u – nekad –

u vrime milosti

– nje –

okupane morem u

ukradenim predvečerjima…



Suza nema, ne teku, ne tribaju

…život je suza…

od zore, do zore



Udre Večernja s kampanela

– Bože, daj joj mir –

kočijaš promrmlja i

nastavi se cujat

u ritmu kara





/Iz Dnevnika Yossamin/